Произвођач
Скоро прегледани прозводи
Слика Архиепископ Роуен Вилијамс - ДОСТОЈЕВСКИ

Архиепископ Роуен Вилијамс - ДОСТОЈЕВСКИ


Тренутна поплава књига непријатељски настројених према религији биће једног дана занимљива тема неке социолошке анализе. Оне доследно сугеришу једно виђење религије које би, ако би се озбиљно схватило, обесмислило и читав низ других система значења, па и много тога што без размишљања сматрамо науком. Другим речима, оне о вери говоре малтене као о неком усамљеном застрањивању људског разума; као о скупу незаснованих веровања о опште познатим чињеницама који – у најбољем случају – почива на погрешним или танким аргументима. Ауторе тих књига обично не занима шта религиозни људи заиста раде и говоре, као ни опште питање како системи значења или „погледи на свет“ функционишу. 
Системи значења – животне философије, ако баш мора, иако овај израз одмах зазвучи прилично устајало – функционишу тако што нам омогућавају да појаве сагледамо као повезане, а не као насумичне. Ово, међутим, подразумева способност да појаве сагледавамо у односу на друге појаве: то значи да напустимо идеју да постоји један основни и очигледан начин гледања на свет којим свака будала може да овлада (а који онда неки људи упорно хоће да непотребно закомпликују), и још, да схватимо да је виђење света и могућност да говоримо о томе што видимо нешто што се учи, скуп вештина које нам омогућавају да повезујемо ствари и да неки догађај или појаву видимо кроз призму неког другог. На строго прагматичном нивоу, последица тога је искуствено уопштавање које је карактеристично за законе; на једном сасвим другачијем, али ништа мање важном нивоу, то нас уводи у свет метафоре. А да неко не би помислио да су та два нивоа радикално засебна, имајмо у виду да је и сам „закон“ метафора у контексту природних процеса...
Метафора је свеприсутна, свакако у научном дискурсу (себични гени, компјутерски модели можданих процеса, да и не помињемо величанствене екстравагантности теоријске физике), и та свеприсутност би морала да нас одврати од фикције да постоји чист и очигледан језик сваке дисциплине. Нема нам друге до да користимо речи које имају своје историје и обиље асоцијација; сагледати ствари у перспективи широј од њихове непосредне појавности значи користити језик над којим немамо пуну контролу како бисмо одговорили на окружење у коме ствари захтевају да у њима видимо више но што било који појединачни систем опажања може да обухвати. 
Што ће рећи, ниједан систем перцепције и рецепције света не може а да не зависи од имагинације, способности да се сагледа свет који се опире сваком коначном одређењу о томе како ће бити описан; да се том свету обраћа и да се из њега проговара. Чак и они описи стварности за које се мисли да су понајвише редукционистички још увек посежу за метафором, још увек зависе од речи које су научене и које је већ неко користио. Према томе, није тешко увидети мањкавост схватања по коме је интелектуални свет борба две супарничке слике, утемељених и неутемељених начина да опишемо ствари, егзактних и нереалних перспектива, или чак природних и натприродних виђења; да на дуге стазе такво схватање прети да прождере само себе, ако је то за чим се трага голи апсолут. Како ћемо културолошку расправу покренути с мртве тачке ако се полази од тога да су религиозни погледи на свет рђави описи нечега о чему се боље може говорити једноставнијим речником?
Ово захтева напор да се до краја испрати шта је управо то што језик одређене религиозне традиције омогућава својим верницима да виде – односно, шта су њени имагинативни ресурси. Када верници, на начин који неверници могу препознати, учествују у друштвеним збивањима, политици и уметности (што они свакодневно чине, ма шта о томе мислили критичари вере), како њихова традиција конкретно и специфично обликује њихово виђење? Не у форми императива који наводно произлазе из њихове религије (нека извине бројни новински коментатори). Реч је о томе у којим категоријама они виде појаве и људе, које су то метафоре које откривају нове димензије у свету који они настањују заједно са неверницима. Тај репертоар ресурса одликује се – у свакој религиозној традицији – хаотичном разноврсношћу, и не своди се само на неколико главних идеја и учења. Он обухвата визуелну и слушну компоненту – оно што се пева и гледа, као и оно што се говори. Он обухвата формативне праксе, обреде, који остављају своје семантичке трагове на неочекиваним местима. А обухвата и мање или више комплексно наслеђе других који су свету приступали на исти начин. Формирање колективних мисаоних структура је нешто на чему верници и даље мање-више свакодневно раде, и мора се признати да је то процес који је неупоредиво комплекснији од репетитивног догматизма за који се тако често мисли да је једина брига свих који употребљавају религиозни дискурс. 
Показати овај процес је исто што и изложити шта он значи у пракси конкретних људи; едиција (The Making of the Christian Imagination) у оквиру које се ова књига појавила, покушај је да се прикаже колективна имагинација на делу – и у процесу њеног дaљег обликовања и развоја – и како се она показује у различитим појединачним стваралачким напорима. Будући да смо у опасности да подлегнемо разорној културној амнезији, јер више не знамо како у пракси изгледа религиозно опредељење, ове књиге желе да покажу да је веровање „у пракси“ нешто много више но слеђење апстрактних императива и општих опредељења. Оне су посвећене стваралачким умовима који се сматрају носиоцима неких од најиновативнијих културних токова у историји Запада (и не само Запада), како би се показало на који начин специфично хришћанска имагинација лежи у основи њихових стваралачких достигнућа. Чинећи то, ове књиге упућују изазов томе што је један велики мислилац назвао „углађеним презирањем“ хришћанске вере: одбацујући хришћанску веру, може ли иоле озбиљан интелектуалац пристати да мирне душе истовремено одбаци и све оне помаке, ширења обзорја, сва богатства која је она пружила индивидуалној и колективној имагинацији? Како би, на крају крајева, изгледао наш свет ако бисмо себе убедили да се треба ратосиљати наслеђа хришћанске имагинације? Аутори ових књига се надају да ће одговор на то питање бити конструктивно забрињавајућ – можда довољно забрињавајућ да омогући озбиљнију расправу о вери у савременој култури.
Изгледа да је постао обичај да се свако ко пише књигу о Достојевском правда за то што је додаје већ постојећој огромној библиотеци, али ако су неке од идеја изражених на страницама које следе – посебно оне које највише дугују Михаилу Бахтину – тачне, онда ниједна књига на ту тему неће бити потпуно излишна, будући да је сам Достојевски претпостављао да је оно главно чему писање тежи управо наставак дијалога. Стога се нећу правдати; и заиста, писање ове књиге је било тако велики подстицај и задовољство да бих сматрао и незахвалношћу и неистином кад бих се због ње извињавао.
Уместо извињења, срећан сам што могу да изразим дубоку захвалност свима онима који су допринели да рад на књизи буде такво задовољство. Стивен Прикит ми је први дао идеју да је напишем, а ја се надам да због тога неће зажалити. Грађа за њу је постепено прикупљана током две године, све док ми управа Англиканске цркве, сагласивши се да Архиепископ може повремено добити студијско одсуство, није омогућила да се у лето 2007. године интезивно посветим писању. Да нисам добио ту прилику, завршни рад на књизи трајао би кудикамо дуже. Део свог одсуства провео сам у пријатном окружењу универзитета Џорџтаун, где су ми председник Џон Де Ђоја и чланови тамошње језуитске заједнице, посебно Џон Ленган, ректор језуитског дома, пружили топлу добродошлицу. У посвети ове књиге изражавам захвалност свима који су ме тако љубазно укључили у живот своје заједнице током неколико недеља јуна 2007. године.

Роуен Вилијамс

 

Издавач: Хришћански културни центар, Београд, 2014.

326 стр., броширан повез, 20цм



Тренутна оцена 0,00. Укупно гласова 0.
 

$11.43 (USD)
Утисци о прозводу