Да ли је српски народ ксенофобичан? Да ли је то одувек био или је то наводно српска особина с краја 20. века? Каква је улога Српске Православне Цркве у (не)постојању српске ксенофобије? Где почиње и где се завршава српска култура? Које српске културне великане смо заборавили, а које смо глорификовали до идола? Да ли постоји српска језичка политика?
Ово су само нека од питања којима се бави Бранимир Нешић, један од оснивача Српског сабора Двери и тренутно главни уредник Двери српских. Друга књига у едицији Млада Србија отвара велики број српских културних табу тема, али не преза да се озбиљно бави и друштвено-политичким питањима и историјом српског народа.
Уместо предговора и поговора Нешић нас упознаје са, после Доситејевих, нова два писма Харалампију, која представљају, с једне стране, одговор на Доситејева писма, али, с друге стране, дају нове или боље рећи заборављене смернице српске културне и друштвене политике. Ђурђевданско и Илинданско писмо Харалампију у суштини представљају манифест српске духовне обнове. Она сажимају идеологију српског родољубља указујући на резове у српској културној историји, или боље рећи на левичарске интерпретације Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића и Јована Скерлића. Објашњавајући темеље српског националног идентитета, Нешић ће у једном огледу рећи: „Од Кирилометодијевске мисије, а посебно од мисионарске делатности Светога Саве и српске средњовековне државе на челу са Немањићима, српски народ је изграђивао свој нови, хришћански национални идентитет. И он га није изграђивао било где и на било чему. Изграђивао га је у центру европске и светске цивилизације, на претежно неоткривеним културним вредностима где је, рецимо, винчанска цивилизација само назнака вредности овога тла и људи који су на њему живели и живе. И као што је грчки пагански партенон прерастао у хришћански евангелион, тако и српски прехришћански период свакако неће реметити и нарушавати постојећи српски хришћански идентитет”.
Издавач: Двери српске, Београд, 2008.
270 стр., броширан повез, 21цм