Ко је, од своје десете до петнаесте-шеснаесте године, с радошћу у руке узимао романе библиотеке Плава птица, чак иако је и четрдесетогодишњак, с радошћу ће узети у руке и роман Јулије Вознесенске Касандрин пут / Пустоловине с макаронама (Двери српске, Преводилачка радионица Росић, Београд, 2009). Јер, књиге Плаве птице су, во времја оно (кад нису постојали компјутери и мобилни телефони, као ни скакање у Интернет море), биле извор најчистијег „задовољства у тексту” (Роман Барт). Тада су слике које су извирале из пера најбољих (од Карла Маја преко Хенрика Сјенкјевича, до савременика нашег детињства) украшавале зидове дворца имагинације многих дечараца и девојчурака. Где смо све били - у пустињи и прашуми, 20 хиљада миља под морем, у рудницима цара Соломона… И чинило се: свет је наш зато што смо га прочитали.
Библиотеке Плава птица одавно нема, а вештичарска имагинација Харија Потера освојила је зидове замка уобразиље данашњих дечараца и девојчурака. Али, није све пропало кад пропало све је, како рече Песник. Добре књиге се и даље и пишу и објављују, само их треба увести у наш видокруг. Једна од таквих је омладински роман Јулије Вознесенске Касандрин пут.
Радња се збива у скорој будућности света и Европе. Човечанство је преживело низ природних катастрофа, које су Европу претвориле у архипелаг острваца окружених новим морима и океанима. На местима бивших мегалополиса стоје огромне платформе-бродови у којима људи живе (животаре, таворе, како се коме свиђа). То су они који су, поред природних катастрофа, преживели и Трећи Светски Рат, и који су се потчинили Месији (скраћено Мес), који столује у Јерусалиму, окружен својом елитом, званом Породица, чини многобројна чуда, коначно створивши јединствену светску религију. Њему се моле као богу, клањају му се свакодневно, певају му химне. Друштвом управља тотални Надзор, а сви који су интегрисани у планетарну цивилизацију говоре светски (некад се то звало енглески) и плату примају у тзв. планетама (наравно, реч је о виртуелном новцу). Ко год хоће да купи или прода, мора да има Месов жиг, барем на десној руци. Ван система су само тзв. асови (антисоцијални типови), које еколошка полиција уклања, као што то чини са мутантским коровом или зверима-мутантима, насталим као последица Трећег светског рата. Сви људи који живе и умиру за Меса хране се синтетичком храном и највећи део времена проводе у тзв. Реалности (сајбер спејсу, који је толико савршен да је, штоно реч у Америци, bigger than life). Права реалност није стварност света опазивог телесним чулима: то је компјутерски индуктована Реалност.
Постоји земља која не признаје власт Меса, и против које ће Мес ускоро покренути рат. У њој влада монарх, и она исповеда хришћанство које у Месовом царству (оно аутентично) скоро да више не постоји. Од остатка света ограђена је тзв. Зидом отуђивања, и у њој живе сви који су после Катастрофе успели да се тамо склоне, не признавајући Месу право да их жигоше. Погађате: реч је о земљи из које Јулија Вознесенска потиче, и која је до пре двадесет година била утамничена под именом Совјетског Савеза, и у којој је, као хришћанин и борац за слободу савести, Јулија Вознесенска била хапшена и прогањана, да би је протерали на Запад због „антисовјетске агитације и пропаганде”.
Издавач: Двери српске, Београд, 2009.
444 стр., броширан повез, 21цм