Произвођач
Слика Богдан Лубардић - ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ И РУСИЈА

Богдан Лубардић - ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ И РУСИЈА


Путеви рецепције руске философије и теологије

Издавачка установа Епархије бачке Беседа подарила је читалачкој публици још једно изузетно, занимљиво и вишеструко корисно штиво, у виду књиге под насловом  Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије,  чији је аутор уважени професор др Богдан Лубардић, асистент на Катедри за философију Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Обрађена тема је по себи изазовна, широка па следствено томе, потребује научну систематичност, философску проницљивост, теолошку креативност и наравно, терминолошку прецизност. Већ на првим страницама књиге пажљиви читалац ће увидети да је трудољубиви аутор успео да обједини сва четири речена аспекта који су потребни да би се на ваљан начин обрадила тематика ове врсте.

Књига је зналачки систематски конципирана и садржи четири поглавља: 1. Јустин Ћелијски, Достојевски и неопатристичка синтеза 2. Јустин Ћелијски, Флоренски и руска религиозна философије 3. Јустин Ћелијски и руска теологија 4. Завршна разматрања у којима аутор сажима резултате свог истраживања изложених у претходним поглављима. На самом крају књиге су три прилога који садрже списак руских философа у делима Јустина Поповића, библиографију радова оца Јустина и библиографију радова о оцу Јустину и с њим у вези.

Када је реч о упливима руске теологије и философије на мисао аве Јустина, а самим тим и на теолошку мисао код Срба у 20. веку, несумњиво највећи утицај је учинила незаобилазна и грандиозна фигура Достојевског о коме је Јустин написао два исцрпна рада Достојевски о Европи и словенству и Философија и религија Ф. М. Достојевског.  Сходно томе, када је реч о утицају руске литературе на мисао Оца Јустина могуће је свести их на два главна правца, један би имао своје полазиште у делима Фјодора Михаиловича Достојевског, а други делима представника руске религијске философије и водећих теолога у Русији с краја 19. и почетка 20. века. Истражујући утицаје Достојевског на Јустина аутор је врло умешно довео у везу Достојевског и неопатристичку синтезу чији је отац Јустин изразити представник. Када је реч неопатристичкој синтези немогуће је заобићи оца Георгија Флоровског, кога је отац   Јустин веома уважавао и чије је ставове критички усвајао. Са друге стране велики пријатељ оца Јустина Антоније Храповицки, кијевски митрополит, а затим и поглавар Карловачког синода руске дијаспоре, утицао је на младог професора карловачке богословије својом харизматичном личношћу, и снабдевао га потребном литературом и информацијама. Јустин није подлегао да се поистовети ни са једном од крајности које су заступали теолози и философи чију је мисао изучавао. У овој је студији с правом указано на то да је он вешто избегао како моралистички монизам Храповицког, тако и софиологију раног Флоренског, Булгакова и Зењковског, а исто тако избегао је да као Флоровски, отворено и претерано критички оцени поменуте руске мислиоце. Сви ови аргументи које нам уважени професор Лубардић предочава водећи нас кроз цео свој рад, потврђени су у подножним напоменама богатог критичког апарата, где се велики број референци односи најпре на изворе, а затим и на примарну и секундарну литературу. Ауторова прецизност иде чак дотле, да помиње не само тачан списак мислилаца, него наводи и колико је пута њих цитирао отац Јустин. Заобилазном методом закључује се о утицају Несмјелова и Флоренског. У првом случају на основу повезивања историјских чињеница аутор сматра да је отац Јустин за Несмјелова сазнао од Митрополита Антонија преко руског синђела Демостена (стр.91) , а у другом на основу филолошко-текстуалне анализе закључује да се отац Јустин користио Флоренским не само за „философско разумевање тријадолошке метафизике божанског лика и божанске љубави“ (стр 49) и не само да је преузимао одређене терминолошке одреднице (као што је на пример појам вододелница стр.64 и 65) него да се на мисао овог противречног руског генија и мученика ослањао у тумачењу Светог Макарија (стр. 54. и даље).... Примере смелог и аргументованог излагања ових комплексних утицаја могли бисмо наводити у недоглед. 

На основу рашчлањавања разнородних чињеница аутор није пропустио да нагласи да ава Јустин без обзира на све утицаје начином на који усваја начела руске религиозне и философске мисли остаје оригиналан мислилац. Богословско наслеђе оца Јустина је примерен доказ да рецепција не значи пуку компилацију и репродукцију примљених идеја, него као што је то случај код Аве, рецепција означава стваралачки приступ, а способност за креативно усвајање мисли умних људи указује на релациони карактер научне методологије богословља, односно представља реално на делу остварење саборног ума и сазнања Цркве.

Стил и језик ове студије разумљив је и прилагођен савременом читаоцу уз врло умешну и умесну , минималну употребу страних речи и израза за које у српском језику не постоје истовредни појмови. Дело је писано јасним и питким језиком тако да представља својеврсни допринос обогаћивању и наше литературе и неговању српског језика.

Кратак и непотпун, рекли бисмо, само у обрисима, критички осврт потписника ових редова не може се сматрати стручном оценом овог значајног рада.Ипак нећемо претерати ако кажемо да је српска теолошко-философска мисао обогаћена једним финим и лепо избрушеним драгим каменом који чини део иконе нашег вишевековног културног и верског наслеђа.

Ђакон Игор Игњатов, Нови Сад

 

Издавач: Беседа, Нови Сад, 2009.

броширан повез, 24цм, 212 стр.



Тренутна оцена 0,00. Укупно гласова 0.
 

$4.46 (USD)
Производи који су купљени уз овај производ
Утисци о прозводу