Свети  Харитон Преподобни Новомученик Црноречки  (1960-1999) 

(одломак из житија)  

Тог 15. јуна 1999. године, нешто пре 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје последње послушање. Требало је, отићи до једне српске породице у граду. Рекавши „Нека је благословено“ – кренуо је аутом, без страха, на извршење послушања. У самом граду је заустављен од тројице терориста и легитимисан. Терористи са црним униформама и још црњим душама, су га по легитимацији његовим аутом одвели у непознатом правцу и то на очиглед „НАТО мировњака“. Почео је Голготски пут новог сведока Господњег. На његова плећа је стављен последњи и најтежи крст – проливање крви за Христа. Понео га је као кротко јагње, потпуно мирно и не марећи за разноврсност и величину мука, како је и раније сам говорио. Свезлобни непријатељ рода људскога, који је сво време водио невидљиви духовни рат против њега, сада је свом силом, у лицу слугу својих, и видљиво напао на ово јагње Божије. Један од раније поменутих ножева заблистао је на јунском сунцу, негде у Призрену, и мученику Христовом после много заданих рана, одсекао главу као кротком јагњету при чему је његова чиста и непорочна душа одлетела у небеске обитељи Господу своме кога је толико волела и због кога је толико трпела. Рат је био добијен, трка завршена, вера одржана а победника је на небесима чекао венац правде (Уп. 2. Тим. 4. 7, 8) и радосни глас подвигоположника Господа Христа: „Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега.“ (Мт. 25, 21). Тело његово су зликовци тајно закопали у месту Тусус код Призрена. Заједно са телом закопане су, од стране КФОР-a и убица, и све информације о њему. Једино што је у тим тренуцима било живо биле су црне слутње да је убијен. У том периоду неизвесности некима од братије се мученик и у сну јављао говорећи да је пострадао. Време је пролазило а са њим и трачак наде да је још увек у животу.

Но, Господ, који прославља оне који Њега прослављају, не желећи да његов подвиг и мученички венац, велом тајне остану покривени, благоизволе да људима открије његов удео указавши на место где је његово намучено тело сахрањено и каква је била кончина његова. Тело је пронађено у августу 2000. године од стране комисија за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од његовог тела пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Вест о обретењу његовог светог тела је тако после више од годину дана неизвесности стигла до надлежног Архијереја и духовног оца његовог – владике Артемија а преко њега и до других. Свето тело мучениково нађено је без главе. Кости руке су биле поломљене као и кичма којој је хвалило неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у пределу срца избодени ножем на неколико места. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа попут мука првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева. Мученикове мошти су убрзо из Призрена као из корена ишчупани црвени косовски божур пренесене у манастир Грачаницу. Пошто су их верни у Грачаници са љубављу целивали, сутрадан су мошти пренесене у његов први манастир – Црну Реку