Произвођач
Слика Етјен Жилсон - УВОД У ХРИШЋАНСКУ ФИЛОСОФИЈУ

Етјен Жилсон - УВОД У ХРИШЋАНСКУ ФИЛОСОФИЈУ


  Француски томистички философ Етјен Жилсон (1884-1878) један је од најпознатијих ствараоца у римокатоличкој философији и теологији XX века. Многи га убрајају међу централне фигуре француског римокатоличког теолошког покретка Ressourcement или Nouvelle Theologie, који је почетком двадесетог века објавио повратак изворима хришћанске духовности: Литургији, Светом Писму и оцима Цркве (отац Геoргије Флоровски ће тек три деценије касније објавити своју „неопатристичку синтезу“ и „повратак Оцима“). Промотери наведеног покрета били су, између осталих: Жан Данијелу, Анри де Либак, Ив Конгар, Ханс Урс фон Балтазар, Луј Бује, Ханс Кинг и млади Јозеф Рацингер (сада папа Бенедикт XVI). Поменути теолози се данас сматрају теолошким иконама модерне хришћанске теологије.
Књига пред нама написана је још 1960. године (Introduction à la philosophie chrétienne). У време њене појаве римокатоличку теологију је потресао велики сукоб око две битне ствари: под један, око могућности хришћанске философије; под два, спорење око теологије и философије Томе Аквинског. На једној страни су били неосхоластичари, тумачи Аквинског у категоријама средњовековне теологије, а на другој поборници „нове теологије“, који су у Аквинском видели аутентичног теолога хришћанске мисли. Жилсонова књига се бави једним и другим проблемом, пре свега преко изворних текстова светог Аквинца. У њему ће Жилсон видети могућност за изналажење решења наведених проблема. Ипак, најбитнији део студије посвећен је самој теологији и философији, тј. хришћанској философији Аквинског.
Прва књига која је изазвала буру је (данас чувена) студија оца Анрија де Либака Surnaturel (1946). У њој де Либак жестоко критикује неосхоластичку (тада владајућу у теолошким школама и универзитетима) теологију својих савременика. Де Либак истима пребацује неразумевање изворних текстова Томе Аквинског и оптужује их за рационализацију целокупног хришћанског предања и етоса Цркве. На истом трагу биће и Етјен Жилсон. Он креће од историјске анализе томизма (посебне теолошко-философске школе, формиране тек у двадесетом веку). Жилсон критикује поистовећење томизма са схоластицизмом, истичући да је Тома Аквински био аутентични хришћански теолог, философ и светитељ, који се  користио актуленом философијом и апаратуром свога времена како би изразио библијско, светоотачко и црквено искуство живог Бога: Оца, Сина и Светог Духа. Тако Жилсон одбацује неосхоластичка тумачења текстова Томе Аквинског, у којима они тумаче Бога платонским и аристотеловским појмовима „бића“ и „бивства“. За Аквинца, Бог Цркве јесте пре свега Онај Који Јесте, жива и сусретљива Личност, а не беживотни философски концепт. Са овим у вези је и Жилсонов позив теолозима на критичко прихватање идеја савремене философије, ако оне могу послужити као помоћно средство за боље и актуелније артикулисање хришћанских истина.
Књига пред нама представља данас корисно оруђе за разраду хришћанских тема у философском кључу, али може бити и отрежњење (посебно за православне теологе) пред стереотипима што их годинама гајимо о свему што долази са Запада и непромишљено се сматра „схоластичким“. Такође, књига служи и као одличан увод у мисао Томе Аквинског, о којем православна култура готово ништа не зна. Још један подстицај је и питање које Жилсон непрестано понавља: „Да ли је за Бога, уопште, могуће применити концепт ‘бића’?“ Одговори су више него занимљиви. Рекли бисмо – персоналистички. Пола века након појаве Жилсонове књиге, имамо својеврсни продужетак упитаности над Жилсоновим питањем о Божијем бићу, и то у лику француског савременог теолога и философа Жан Лик Мариона, посебно у његовој земљотресној књизи „Бог без бића“ (Dieu sans l’être), која је лансирала „теолошки заокрет“ у савременој континенталној философији. Овим освртом и наведену књигу препоручујемо као штиво које што пре ваља превести на српски језик, јер се ради о аутентичном хришћанском ремек-делу.
Лазар Нешић

Издавач: Отачник и Бернар, Београд, 2011.

155 стр., броширан повез, 20цм