Произвођач
Слика Епископ Атанасије Јевтић -  ХРИСТОС НОВА ПАСХА БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА 3

Епископ Атанасије Јевтић - ХРИСТОС НОВА ПАСХА БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА 3


Христос Нова Пасха БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА 3

Ево нас, слава и хвала=благодарење Великоме Архијереју Христу Господу, Богу Творцу и Спасу Обожитељу све природе људске, сваког човека, и све твари, и са трећом књигом о Божанској Литургији као Пасхи Господњој и нашој.

 У њој се, на почетку првог дела књиге, налази превод Литургије Св. Апостола Марка, древне Литургије Апостолске Александријске Цркве, онако како је она дошла до нас. (Требала је бити заједно са Литургијом Св. Апостола Јакова, и то обе већ у 1. књизи, али су услови нашег рада били такви! Надамо се да марљивим литургољупцима ни сада није касно).

За њом следи блок Служабника и Архијерејских Чиновника, из општег Православног, и Српског, живог Литургијског Предања, посебно оног 15-17. века, када се у нашим Епископским црквама, парохијама, манастирима још увек служило изворно, светоотачки и светосавски, без каснијих неумесних додатака и промена, које су нам придошле са удаљавањем од рукописних и домаћих штампаних - србуљских - Јерејских и Архијерејских Служабника/ Чиновника, од једноставне црквеномонашке и пастирскопростонародне Евхаристијске праксе у животу, у подвижничко-литургијском етосу, који није, као данас код неких, сучељавао, или супротстављао, или „уравнотежавао", Божанску Литургију са формалним „предусловом" „пост и исповест", или замењивао „духовнике" за јерурге, и нарочито Архијерурге-Епископе, или парохије и манастире подређивао својем умишљеном „старом начину" служења, донкихотски упереном против тобожњег „новотарења", о којем код простијих само стварају забуну празним фразама и небратским клеветама.

Све до краја тога периода, докле смо служили по „умашћеним" од зноја, свећа и зејтина рукописним и првоштампаним богослужбеним, србуљским књигама, цела Србија је била „као манастир један", како се говорило и писало о Србији у време не само Светих Немањића, него и Светих Лазаревића и Светих Бранковића, или како је говорио Свети Владика Николај: да је свака српска кућа и село/парохија била - манастир, што ће рећи да нам је душа била свето богослужење, и богослужебно живљење, дисање и певање Богу Летурђије овог света као и онога. Јер Света Литургија се поје, како кажу наши стари Служабници, а не да се одћути или „тајно" одшапуће. (Видети нпр. „Ћоровићев" ручни Служабник, повезиван и коричен више пута кроз векова, па опет „мастан" од сталне употребе у Служби Богу и народу (до тридесетих година 20. века, када је стрпан у „музеј"), тј. натопљен литургијском Јерургијом у једној од наших јужних задужбина, - за разлику од великоформатних, купусастих, књигопечатних Служебника, са терена новије „просветарске" Србије или францјозефовске црножуте монархије, коју ће покривати конзисторијално попеченије Карловачке Митрополије).

Пажљиви читаоци ће, у овде датим на српском савременом језику Јерејско-Архијерејским Свештенослужебницима, одмах видети да нам је изворна Литургијска пракса (све до краја 17.века), као редовно Служење и редовно Причешћивање, долазила, освежавала се и обнављала, из Хиландара и наших Манастира, из Свете Горе и Свете Земље, и тако је било у време слободе и у време ропства. Јер и у дуговековном ропству ми смо духовно, срцем и савешћу, били слободни, непоробљени могилијанско-кијевском и санктпетербуршко-вене-цијанско-бечком западноевропском снобизму, који нам се и данас сервира и намеће као „једино спасење", а уствари је битијно отуђење и одрођење од питоме Лозе и Маслине Дрвета Живота, које нас храни и напаја Хлебом Небеским и Чашом Бесмртности - у и кроз свеобухватну Тајну Христову, која је једина основа, једина претпоставка и сврха, свих нас и свега света, ничим неусловљена, осим Правом живом вером у Христа Живога, Крштењем у Свету Тројицу, Миропомазањем Духом Светим, Причешћем=учешћем у Телу Христовом, које је Црква Бога Живога, окупљана и сабирана у Сабор Прворођенога међу многом браћом, сваки пут „έπί το αύτό" (ДАп.2,40-42.46-47; 4,32; 5,42) - на „Сабор Божји и Епископов" (Св.Игњатије).

Наши Архијерејски Чиновници, којима је први део 3. књиге посвећен, јасно показују да је до скретања у данас устаљену и петрифицирану „нововековну праксу" (која је далеко од тога да је „вековна пракса наше Цркве"), дошло тек почетком 18. века (то су овде тзв. Рачански Архијерејски Чиновниџи, пренети из пред- и пост- Никоновске Русије, које такође овде објављујемо), када смо наше рукописне и прве штампане Служабнике напустили и прешли на увезене руско-грчке (венецијанске) штампане Служебнике-Чиновнике, у којима се, и поред „исправки" или „поправки", лако констатује удаљавање и отуђивање од истинске вековне, светоотачке-светосавске литургијске праксе, које удаљавање се огледа, пре свега, у раздвајању Литургије и Причешћа, у условљавању овога другога не учешћем=причешћем у Литургији, као сабрању и Заједници Светих у заједнииџ Светиња, него нововековним (а ако „старовековним" онда секташким, монтанистичко-катарским, масалијанско-богумилским, старообредничко-старокалендарским) скрупулозним псевдозилотизмом, западњачким пуританизмом и пијетизмом, речју: оним фарисејским: „не узми, не дотакни, не окуси" (Кол.2,21). Јер, ако се, на основу и у име тога тобоже „предања" и „праксе", под паролом „ревновања" (али „не по разуму"), забрањује Причешће деци, или се она задржавају и удаљавају од Божанственог Причешћа што даље и што дуже, па и на Велики и Светли, јединствени сваконедељни и вишедневни Светопедесетнички, Пасхални Догађај (а не церемонију цеђења комарца „трипут годишње"), онда је јасно да ту нема Јеванђеља Најлепшега међу синовима људским Детета (Мт.18,1-6.10-14; 19,13-14). Заиста, понављамо (оно што смо писали више пута током ове и претходних година, а што има у 1. и 2, а биће и у овој 3. књизи): „Само онај схвата Цркву, ко схвата - и живи - Свету Литургију".

После старосрпских, и новијих тзв. Рачанских Архијерејских Служебника, већ измењених/отуђених „личном побожношћу" служећег и молећег се „за себе" Архијереја, доносимо надаље поредак Архијерејског служења у Русији, најпре онај (такође изискани/извештачени) који је Патријарху Никону, и потоњим руским Патријарсима и Јерарсима, оставио (средином 17. века) бивши Цариградски Патријарх Атанасије Пателарије, у време када су Никон, и Сабор његов и после њега, вршили исправку погрешности у руским богослужбеним књигама и неким застилим обичајима, што је, с једне стране, изазвало изувјерни отпор и несувисли раскол у делу руског народа (тзв. „Старообредника"), а с друге, „зацементирало" новију, новачећу, „праксу" Архијерејског свештенослужења у Руској Цркви, која се, у стереотипно потом штампаним књигама, наставила три и по века, скоро до данас, а која је књишка пракса, нажалост, прешла и у нашу Карловачку Митрополију и тамо наметана, уз остало и тиме, што су потиснути наши рукописни Служабници/Чиновници, и први штампани на основу ових (а не прештампавани увежени из такве Русије, у којој је и Патријарх укинут!), због чега имамо и данас скоро слепу, до несловесја, приврженост тзв. „старом начину служења", како папагајски понављају наши новопечени „ревнитељи" тобож „вековног предања", па још мисле да то потврђују декларативним изјавама: „служимо онако како је служио Свети Сава", не хотећи да виде, простим поређењем, у нашим манастирима: Хиландару, Дечанима, Тројици Пљеваљској, Крушедолу, Ораховици, или у старим бибилиотекама, па и музејима: какви су били наши заиста светосавски Служабници и Архијерејски Чиновници све до краја 17. века, док их нису потисли и истисли поменути увежени и наметнути рускословенски текстови, „хибридног" језика и „извјестоучитељног" менталитета.

После руских Архијерејских Чиновника, придодали смо и неколико грчких Архијерејских Чиновника, и завршили преводом недавно штампаног Грчког Синодског Архијератикона, да виде наша браћа Архијереји како служе ова Сабраћа и Саслужитељи, као и да виде, такође наведен овде, издани недавно, 2005.г., Архијерејски Чиновник Руског Патријарха Алексија II. Браћа су Грци први почели, а данас почињу и браћа Руси, да се ослобађају од западних наноса, па су поодавно одбацили новије додатке про- или анти- западног утицаја, тако да вреди упознати литургијску данашњу праксу и живот Православне браће Јелина и Руса, код којих обојих цвета и буја Литургијски, Светоевхаристијски живот честог служења и причешћивања, што се, Богу хвала, и у Српској Цркви обнавља (не „новотари", или „реформише") силом и дејством Духа Животодавца, Утешитеља Цркве Христове.

Други блок књиге садржи укратко излагање развоја богослужења у Грчкој, Руској и Српској Цркви. Ово је врло важан, али само започети посао, и треба га тек наставити (можда у 4. и 5. књизи, ако Господ благослови здрављем).

Трећи део ове књиге, попут 1. и 2. књиге, садржи сабрање текстова старијих и новијих Православних литургичара, егзегета и богослова, о Светој Евхаристији. Уз то, на крају, и неке наше до сад необјављиване текстове.